Još uvek nema najave kada će Izmene i dopune Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova biti donete iako su već tri meseca u skupštinskoj proceduri. Izmene predviđaju da radnici mogu pokrenuti postupak pred Agencijom za mirno rešavanje radnih sporova zbog otkaza, radnog vremena, ostvarivanja prava na godišnji odmor, isplata zarada i naknada zarada, otpremnine, isplate jubilarnih nagrada, ali i zlostavljanja i diskriminacije. Prema sadašnjem Zakonu, radnici mogu da pokrenu individualni spor samo zbog otkaza, ugovaranja i isplate minimalne zarade i diskriminacije i zlostavljanja. Postupak pred Agencijom se okončava brzo, a arbitar donosi rešenje koje zamenjuje sudsku odluku.

O postupku i izazovima mirnog rešavanja sporova i izmenama Zakona na pitanja portala Radnik.rs odgovara direktor Agencije za mirno rešavanje radnih sporova Mile Radivojević.

Zbog čega se radnici najčešće obraćaju Agenciji za mirno rešavanje radnih sporova?

Najčešći individualni spor je zlostavljanje i diskriminacija. Prema zakonu koji je sada na snazi, arbitar ima tešku ulogu da u tom arbitražnom postupku koji traje samo 30 dana donese odluku da li je neko mobingovan ili ne, odnosno da nekoga okarakteriše moberom. To je veoma nezahvalan posao. Iako se u praksi pokazalo da je Agencija veoma uspešna, smatramo da je to preveliki teret i prevelika odgovornost za arbitre. Naš predlog je da se kroz ovu izmenu Zakona ovaj postupak okončava samo ako dođe do sporazuma između radnika i poslodavca. Ako ne dođe do sporazuma, ovaj postupak će se obustavljati u Agenciji i biće otvoren ka sudskom postupku. U sudskom postupku postoji višestepenost odlučivanja i daleko manja mogućnost da se dođe do pogrešne odluke.

Da li u većini slučajeva poslodavci odbijaju da učestvuju u postupku koji pokreću zaposleni pred Agencijom?

Dešava se sve manje. Neki prosek od osnivanja Agencije je da preko 50% poslodavaca pristane da učestvuje u postupku. Najčešće zaposleni pokreću postupak, a poslodavci nekada ne daju saglasnost zato što ne znaju koji je njihov interes u svemu tome imajući u vidu da se postupak rešava arbitražom. Arbitar razmatra argumente jedne i druge strane kao i sudija i na osnovu tih argumenata donosi odluku u formi rešenja, to rešenje menja pravosnažnu sudsku presudu. Dakle, ne postoji pravni lek na to rešenje. To je možda razlog zašto se plaše da uđu u taj postupak jer znaju da nakon tog rešenja nemaju mogućnost da se žale. Ovaj postupak je veoma efikasan i okončava se u roku od 30 dana. Jedna od osnovnih prednosti u odnosu na sudski postupak je to što je ovaj postupak besplatan. Postupak se vodi u prostorijama poslodavca, a troškove učešća arbitra odnosno miritelja snosi Agencija, odnosno budžet Republike Srbije.

Zbog čega bi poslodavac, na primer, u privatnom sektoru imao interes da učestvuje u postupku mirenja budući da arbitar donosi odluku umesto suda?

Ovaj vid rešavanja sporova je izuzetan za privatni sektor, samo što kod nas nije još zaživeo. Ne slažem se sa time da poslodavac u privatnom sektoru nema interes da uđe u ovaj postupak. Mi dobro znamo da većinu radnih sporova izgube poslodavci. I njima je u interesu da smanje troškove tog postupka i da dođu u Agenciju i da se sporazumeju sa zaposlenim.

Ipak, postupci se najčešće vode između države i radnika u javnom sektoru?

Nažalost, u Republici Srbiji, gde je država najveći poslodavac, najviše postupaka pred Agencijom i sudovima dolazi iz javnog sektora. Sa druge strane, državi je važno da svoje radne sporove rešava pred Agencijom jer će uštedeti nepotrebne troškove sudskog postupka. Nedavno sam dobio presudu za radni spor u prosveti gde je vrednost predmeta spora 2.000 dinara, a troškovi postupka su 38.000 dinara. Ti troškovi padaju na teret budžeta Srbije, poreskih obveznika. Zato je važno da se taj isti spor reši pred Agencijom. Često se dešava da zaposleni samo traži da mu se isplati glavnica, nije mu važna zakonska zatezna kamata i troškovi postupka i zato mu treba, kroz jedan ovakav postupak, omogućiti da u kratkom roku ostvari svoje pravo koje ima na osnovu zakona.

Koji su rokovi u kojima može da se pokrene postupak pred Agencijom?

Zakonski rok za pokretanje spora za novčana potraživanja iz radnog odnosa je tri godine. Isti rokovi su i pred Agencijom.

Ne postoji rok za pokretanje spora u slučaju utvrđivanja zakonitosti otkaza. Da budem iskren, tih sporova je veoma malo pred Agencijom. Čak i kada se pokrenu postupci, poslodavci odbijaju da učestvuju u postupku osim u situacijama kada i radnik i poslodavac imaju ideju da sporazumno taj problem reše. Otkaz ostaje u nadležnosti Agencije i posle izmene zakona.

Zašto pred Agencijom nije moguće voditi sve sporove kao pred sudom? Na primer, pred Agencijom se ne može voditi spor zbog rada „na crno“.

Kada je Zakon o mirnom rešavanju radnih sporova donet 2005. godine, nije bila ideja da se napravi kvazi sudski postupak. I dalje je sudski postupak primarni oblik zaštite. Ovo je alternativni vid rešavanja sporova, način da država obezbedi zaposlenom da u jednom efikasnom besplatnom postupku ostvari to svoje pravo koje se smatra da mu je uskraćeno. Zaposleni treba, recimo, za neku naknadu za dolazak i odlazak sa rada, koja može da bude nekoliko hiljada dinara, u sudskom postupku da angažuje advokata koji će da naplati to angažovanje, a postupak može da traje jako dugo. Ideja kroz ovaj postupak je da radnik popuni neki jednostavan formular, odnosno predlog za pokretanje postupka i za kratak period dođe do rešenja koje ima istu snagu kao presuda koju će čekati jako dugo.

Kako izgleda kolektivni spor pred Agencijom za mirno rešavanje radnih sporova?

Kod kolektivnih sporova, miritelj formira odbor za mirenje koji čine predstavnici sindikata i poslodavca i on navodi strane u sporu da dođu do zajedničke preporuke. Ukoliko dođu do zajedničke preporuke, ona je osnov za postizanje sporazuma. Ukoliko je predmet spora primena kolektivnog ugovora, takav postignut sporazum postaje deo kolektivnog ugovora. Ukoliko je predmet spora štrajk, sporazum postignut u ovom postupku ima snagu izvršne isprave.

Zbog čega u Srbiji nije uveden model po kome bi postupak pred Agencijom bio obavezan pre sudskog spora?

U Republici Srpskoj uveden je izmenama Zakona o radu obavezan pokušaj rešavanja pred Agencijom za mirno rešavanje radnih sporova. U Crnoj Gori takođe je uveden ovaj model. Njihovi postupci se okončavaju uspešno u Agenciji samo ako obe strane u sporu dođu do sporazuma. Ako ne dođu do sporazuma, stranama se omogućava da spor reše u sudskom postupku. Mi smo na radnoj grupi diskutovali o tom modelu. Prema tom modelu Agencija bi imala mnogo više postupaka, ali pitanje je kapaciteta – da li je realno da 33.000 postupaka dođe u Agenciju i da sa 50 miritelja i arbitara Agencija može da postupi u svim tim predmetima. Drugo, njihovi postupci se vode recimo u Podgorici u Agenciji, u Crnoj Goroj je geografska udaljenost znatno manja nego u Srbiji. Teško je očekivati da će zaposleni iz Surdulice kome je poslodavac dužan nekoliko zarada da dolazi u prostorije Agencije u Beogradu.

Zbog čega Agencija ne objavljuje imena poslodavaca koji, na primer, uporno odbijaju zahteve za pokretanje postupka svojih radnika pred Agencijom?

To nije posao Agencije, niti zakon daje takva ovlašćenja Agenciji. Ako miritelj donese preporuku, a poslodavac je ne prihvati, on je dužan da obrazloži zašto ne prihvata preporuku. To obrazloženje Agencija može da objavi u sredstvima javnog informisanja i to je jedini način da Agencija postupi sa pozicije represije. Mi to do sada nismo radili jer do sada nije imalo potrebe za time. Ipak, tu mogućnost smo zadržali u izmeni zakona.