O protestima vojske i policije, vođama sindikata, agencijama za lizing radnika i tome koliko radnici veruju sindikatima, za Radnik.rs govori novi predsednik Ujedinjenih granskih sindikata „Nezavisnost“ i profesor Fakulteta političkih nauka Zoran Stojiljković.

Vaš sindikat „Nezavisnost“ je podržao protest vojske, a za danas je najavljen protest vojske i policije. Da li je normalno to što je ministar odbrane Zoran Đorđević vršio pritisak na pripadnike vojske tako što je izjavio da je „ponosan na vojnike koji nisu protestvovali“ pre dve nedelje?

To jeste nešto što ulazi u proces pregovaranja i što jeste pokazivanje mišića i sa jedne i sa druge strane. Sada je ključno pitanje: jesu li i jedna i druga strana, pre nego što su radikalizovali stvari, iscrpeli sve rezervoare vođenja socijalnog dijaloga. Ja ću vas podsetiti da prema nekim mojim informacijama u policiji imate 25 sindikata, što govori o frangmentiranosti i o različitim linijama podela i o verovatno dosta razvijenoj interesnoj matrici odgovarajućih grupa, tako da je pitanje koliko protest i kod policije i kod vojske nešto što ima dominantnu podršku zaposlenih i koliko je stvar jedinstvene pozicije i platforme sindikata.

Vi ste podržali protest vojske, koliko sam razumela, jer su plate pripadnika vojske veoma niske. Da li ostajete pri istom stavu sada kada protestvuju vojska i policija?

Naravno, ali to je isti stav po kome bih mogao da kažem da su opravdani razlozi za nezadovoljstvo tri miliona građana koji su oko granice siromaštva ili ispod njih ili čiji je kvalitet života nedovoljan. Opravdani su zahtevi svih onih penzionera koji su imali penzije preko 25 hiljada dinara i kojima je uzeto 10 posto i opravdani su zahtevi svih onih u javnom sektoru koji su isto tako jednokratnom merom ostali sa umanjenim zaradama. Biti nezadovoljan, preduzimati akcije ako imate razlog i opredeliti se za ovaj ili onaj oblik protesta, to je sada veliko pitanje. Znate šta je rizik, ako se pokaže da nisu iscrpljena sva sredstva za pregovaranja i da imate ograničenu podršku, to će se posle nekog vremena videti, nisam siguran samo da su sindikati vojske i policije dovoljno objedinili svoje zahteve i da su i bez pretnje protestom mogli da učine nešto. To će se sad videti u toku protesta. Da budemo pošteni, to se vidi i kod štrajka prosvetara, jesu li bili ujedinjeni ili nisu, a štrajk je skup.

Za koga skup?

Za društvo i zaposlene i sindikate. Jeste vi razmišljali koji su štrajkovi uspeli u poslednjih nekoliko godina? Uspeli su štrajkovi kada su fokusirani, uspeli su štrajkovi prosvetara kada zaustave osnovne i srednje škole, mi na fakultetu kada bismo štrajkovali, svi bi se radovali pod uslovom da upisujemo sledeću godinu i da povremeno organizujemo ispit. Ali zato svi imaju decu u osnovnim i srednjim školama i pritisak posle nekog vremena daje rezultat. Meni je nesporno da su zahtevi policijaca i posebno vojske sa stanovišta razloga za opravdano nezadovoljstvo ok, meni je jasno da oni ne mogu samo pregovaranjem i ćutanjem i marginalizacijom da nešto postignu. Pitanje je samo da li imate tu podršku i unutrašnju koordinaciju, šta misle svi ti silni sindikati u vojsci i policiji, jesu li jedinstveni oko toga ili će vlast vaditi iz rukava nekog ko nije za to.

Šta će reći građani posle izvesnog vremena? Ljudi će da kažu: „jeste, male plate, super“. Ali, ako ih budu viđali često, krenuće asocijacije. „tako je Legija u uniformi i sa naoružanjem izražavao nezadovoljstvo“ i onda će reći „to su osetljive službe, njima nije najgore“ i znate već kako to izgleda kada se stvar razvodnjava. Nisam siguran, videćemo koliko su to objedinili.

Da li ste upoznati sa slučajem da ovih meseci postoji problem sa isplatom plata u Geodetskom zavodu, a izgleda i u zdravstvu, jer očigledno u budžetu nije predviđeno dovoljno novca za sve radnike?

To govori o tome na kom se nivou ozbiljno pregovara i vodi dijalog sa zaposlenima i njihovim sindikatima i koliko se ozbiljno koordinira između različitih ministarstava. U Hrvatskoj postoji ono za šta smo se mi u „Nezavisnosti“ zalagali još od 2004. godine – takozvani socijalni pakt o razvoju i zapošljavanju. Radnici i poslodavci se dogovaraju sa vladom oko plata i penzija i nivoa zaposlenosti, a vlada pre toga pruži neke makroekonomske indikatore tipa kako će ići proizvodnja, kolika će biti inflacija.. Onda oni imaju pakt koji sprečava krizu i omogućava razvoj. U Hrvatskoj je to potpisano, vlada nije ispunila mere i ona ima sad dug koji je, pošto je to pritisak na budžet, vraćala na rate. To je ozbiljno. Ovde vi parcijalno razgovarate i intervenišete, nekome vraćate ovaj ili onaj procenat i onda imate haos neorganizovanog nezadovoljstva, svaki dan je neko pred zgradom Vlade, ali nema mase protestanata.

Da li je to krivica sindikata ili nekog drugog?

Krivica je svih onih koji u tome učestvuju. Je l sindikat vodi vlast, je l sindikat na državnom budžetu? Pa nije. Ali su sindikati odgovorni u onoj meri u kojoj nisu dovoljno koordinirali svoje aktivnosti i nisu obezbedili da to ima neku široku podršku. Ali tu se radi o mentalitetu zaposlenih i građana. Kriza užasno disciplinuje. Visoka stopa nezaposlenosti užasno disciplinuje.

Ali čini se da kriza discipliuje i sindikate.

Pa, naravno. Šta vi možete da tražite radikalno kad to neće niko podržati? Vi organizujete sindikate, napravite protest one 2014. godine o Zakonu o radu, skupite neku kritičnu masu od 10-15 hiljada ljudi, a građani ni da izađu na trotoar da mahnu. U Franscuskoj svi sindikati zajedno imaju 9% zaposlenih, ali kad izađu na ulice, oni podrže studente, studenti podrže njih. Mi treba da radimo na svesti, solidarnosti i samodostojanstvu i da imamo modernije, organizovanije i borbenije sindikate i pristojniju partijsku i političku scenu.

Da li su veliki sindikati kao što je „Nezavisnost“ ubedili radnike da se bore za njih?

Nismo! Je l vam ja kao šezdesetogodišnji redovni profesor univerziteta koji je dobro situiran, da li mislite da sam ja tu došao i izabrali su me zato što nemam šta da radim? Ja imam isti osećaj kao i vi. Sindikati su po stopi sindikalizovanosti, po udelu zaposlenih u sindikatima negde na četvrtini, to je evropski prosek, to je još uvek dosta dobro, ali je poverenje u sindikate negde 15% građana što je dva ili dva i po puta manje nego što je evropski prosek. Znači, ljudi ne veruju. Ne veruju zato što ne vide dovoljno kompetentnosti, organizovanosti, ali ne vide ni dovoljno moći. Vide da kad sindikati nešto pokušavaju, nema nekih efekata. Znate šta je naš mentalitet: vi kad dođete na neki skup i izađete iz autobusa, vama više niko ništa ne veruje, ne vole ni da izađete iz „lambordžinija“, ali hoće da vide da ste nešto uradili. Ako ste mnogo bedni, oni kažu – ovaj nije ni sebi uspeo da pomogne, a kamoli će nama. Prvo moraju da vide da se nešto pitamo, da nešto pokušavamo da uradimo. Ja sam došao na rok od šest meseci, pa ćemo u junu videti jesmo nešto uradili ili nismo.

„Nezavisnost“ ima svoje predstavnike u radnoj grupi koja radi na zakonu o agencijama za lizing radnika. Kakav je stav „Nezavisnosti“ o tom zakonu pošto je tu bilo velikih dilema da li taj zakon uopšte treba da bude donesen i da li je lizing radnika u stvari eksploatacija radnika?

Naravno da je stav sindikata o toj čitavoj priči da je to jedan od simptoma rastućeg procesa prekarizacije radnika jer smo svi na neki način 24 sata dnevno sedam dana u nedelji na izvolte potencijalnim poslodavcima. S druge strane imate situaciju da nećete moći da rešite problem zapošljavanja i zaposlenosti na trajnim osnovama ne znam kad sa ovim stopama. Kada vi i ja izađemo ovde na Lekino brdo i prodamo paklicu cigareta dnevno ili za novac ili za pekmez od šljiva, nas ne smatraju nezaposlenim. Mi imamo realan problem svuda sa ovom tehnologijom part time rada, radom na ograničeno vreme od kuće i to je nešto što tehnologija nosi. Stvar je u tome da to ne bude zakon eksploatacije što kažu, nego zakon sigurnosti. Da se svaki taj oblik rada pokrije odgovarajućim radnim pravima. Mi ne možemo da zahtevamo da svi što rade po nekom ugovoru ili sezonski da budu prijavljeni na neodređeno, ali možemo da tražimo da to sve bude po ugovoru, da se kolektivno pregovara, da se prava tih ljudi štite i da inspekcija nešto radi, da se to vreme računa kao vreme provedeno na radu.

Pitam vas za agencije zato što izgleda da agencije za zapošljavanje ili lizing radnika ne služe za privremeno zapošljavanje, već za stranačko zapošljavanje u nekim preduzećima. Pištaljka je pisala o zapošljavanju „preko spiskova„.

Da li ste vi nekada sreli osobu koja kaže: „zaposlila me stranka i ne stidim se da to kažem“? Vi morate imati ovakvu vrstu zapošljavanja preko agencije, meni se to gadi, ali nema druge da ljudi dobiju neki posao. Samo to treba da bude nadgledano, uređeno i kontrolisano. Dajte mi neku alternativu kada se radi o povremenom i privremenom zapošljavanju.

Problem je što ovde nije reč o privremenom zapošljavanju..

Ja moram da stignem u 11 u grad. Izvinite, to što ja vičem, to znači da vi spominjete stvari koje mene bole, koje me interesuju i prema kojima nisam ravnodušan. Znate, mladi na desnici, to je sačuvaj me bože desničarenja, a vama levičarima niko nije dovoljno autonoman i lako legnete na taj stereotip o potkupljenim sindikatima.

Bojim se da nije baš stereotip.

Sindikat mora da ima neku masovnost, protesti su skupi, traže neku vrstu podrške, sindikati koji bi imali veće poverenje ne bi imali problema sa ovim. Ko je dominantan u javnosti: partije ili sindikati? Šta mislite koga će da slušaju ti koje su partije dovele na radno mesto? Ko ima većinu u javnim preduzećima? „Nezavisnost“ surovo mnogo plaća zakup prostora, a mi živimo od članarina. Ne možemo da plaćamo istraživanja i da imamo svoje medije, mi živimo od ljudi koji nas podržavaju i veruju u tu stvar.

Izvor fotografije: Medija centar Beograd (http://www.mc.rs)